Sama činjenica da sam na Sejšelskim ostrvima, zvuči dovoljno egzotično. Gde god pogledam, oko registruje divotu, škljocam besomučno fotoaparatom, oduševljena. Dobro, znam, to si sve već čula od srećnika koji su ovde boravili. Ne brini, doneću razglednice i fotografije ovog bajkovitog mesta i uživaćeš i ti u prirodnim lepotama od kojih, nama Evropljanima, dah zastaje.

 Ono što ti ne mogu doneti, a od čega je meni zastalo srce, a ne samo dah, su bliski susreti sa posebnim lokalnim stanovništvom životinjskog porekla. Ne znam kako bi ti reagovala da u luksuznoj hotelskoj sobi otvoriš orman, ne bi li izabrala toaletu za odlazak na kreolsku večeru i ugledaš na omiljenoj haljini par živih okica koje te mirno posmatraju! Moja reakcija je bio prodoran vrisak, a reakcija tog stvorenja piskutavo skikanje, što je izazvalo dodatni vrisak! Niko od nas dvoje se nije pomerio, oboje smo se „zaledili od straha“. Ovde moram da dodam jednu opasku, tj, savet, a to je da je lepo i poželjno imati saputnika na nepoznatim destinacijama. Pitaš se zašto, pa jednostavno dok paralisana vrištiš, ima ko da reaguje! U konkretnom slučaju, to je osoba koja je pozvala recepciju i prijavila „slučaj“. Intervencija je usledila u roku od par minuta, jer je u sobu kročio čovek iz hotelskog održavanja sa posebnim zvanjem – Geckos hunter. Uz osmeh mi je objasnio da nema razloga za strah, da je „Gecko“ bezopasan, mali gušter, stanovnik toplih područja, koji dan provodi mirno ležeći na suncu, a tokom večeri je aktivniji, lovi insekte i oglašava se tim zvukom, jer tako komunicira sa svojom vrstom. Potom ga je rukavicom uhvatio i izneo iz sobe i opet uz osmeh, pustio na palmu ispod terase. Ne znam da li je njegov osmeh značio „Evropljanko, ovo je samo mala, korisna, domaća životinja, a ne krokodil!“, ali znam da sam celo veče razmišljala o tome koga je „mali“ skikanjem pozvao i da li ću, po povratku s večere, u sobi zateći celu njegovu familiju, osvetnički nastrojenu! Da prekinem neizvesnost, osveta nije usledila, a ja sam se vremenom navikla na prisustvo ovih komšija, tešeći se da zahvaljujući njima, stvarno nisam videla ni jednu jedinu bubu u sobi.

Večera je bila savršena. Kreolci imaju šarenoliku kuhinju, na stolu je bio izbor raznih specijaliteta, maštovito dekorisanih i serviranih, koji bi i sitog naterali da jede. Probali smo od svega po malo, uživali u egzotičnim aromama i ukusima i divili se veštini šefa kuhinje. On nam je lično učinio čast i po završetku večere, prišao našem stolu, da ubere komplimente i rastumači gurmanluke koje nam je pripremio. I onda je usledio novi šok za mene! Dakle, pored ostalog, serviran je bio i specijalitet kuće – slepi miš! Znam da ti se sad javljaju odredjeni nagoni, ali veruj mi da nisam znala šta jedem, a ukus je bio isti kao kad baka spremi belo pileće meso u sosu od mirodjije. Da te utešim, a i sebe, to nisu oni isti slepi miševi kao kod nas. Ovi ovde su veliki i crni, kad ih vidiš liče na orlove koji lete visoko na nebu iznad tropskih šuma i jako ih je teško uhvatiti. Samo srećnici, kao ja, imaju čast da im se nadju na meniju!

Mislim da je bilo dovoljno za danas. Sutra je novi dan i ko zna šta me čeka! Javiću ti se.

P.S.

 

Kad se vratim, priznaću tvom sinu: Tetka je pojela Betmena!